Tekst od drugara za casopis koji nikada nije izasao pa ga prenosim ovde
Александар Гротендик – генијални математичар слободарског духа
Често се може чути да наука и генерално интелектуални ангажман представљају нешто племенито док се друштвено деловање посматра са великом дозом сумњичавости. Међу самим научницима и људима који се образују то да постану, уопште није ретко ни сматрати да укључивање у таква питања представља признање мањка потенцијала у области којом се баве. Такво ангажовање се тумачи као потреба да се негде другде, где је наводно лакше доказати се, пронађе своје место у свету. Чак и они који се не би понели толико цинично, и могуће би се сложили са тиме да бројни проблеми постоје у нашем друштву, вероватно би прихватили дефетистичку позицију, те би тако остали малтене једнако одсечени од друштва. Читава ситуација је прилично парадоксална с обзиром на то да су управо научници кроз своја истраживања изазвали развој технологије који је поред неких добрих ствари, довео до тога да моћници широм света у рукама имају смртоносна оружја која су већ више пута доводила до фаталних последица. Иако такве теме тренутно нису предмет великих протеста и блокада широм земље, свакако да су управо ове блокаде изазвале промену у свести и буђење великог броја људи. У таквим околностима важно је подсетити се и ведријих примера научника који би нас могли подстаћи на даље борбе, кроз поглед на њихов живот који одликују не само велика открића, већ и примећивање гореспоменуте парадоксалности и оштро критиковање незаинтересованости својих колега.
Нажалост не нарочито познат ван математичких кругова, али веома цењен унутар истих, математичар Александар Гротендик управо представља пример једног таквог научника. Још у раним данима своје математичке каријере бавећи се функционалном анализом показаје своју генијалност. За свега неколико месеци успева решити свих 14 отворених проблема из једног од недавних радова његових ментора Лорана Шварца и Жана Дједонеа. Тај подухват постаје још фасцинантнији кад се узме у обзир да је Шварц свега пар година касније, тј. 1955. године, био добитник Филдсове медаље, еквивалента Нобелове награде за математику. Убрзо након докторирања, фокус је пребацио на алгебарску геометрију за коју је поставио основе. На тај начин је направио темељ за много даљих радова, па тако и за нпр. чувени Вајлсов доказ Велике Фермаове теореме који је ставио тачку на питање старо малтене 400 година. За своја достигнућа и сам је добио бројне награде, између осталог Филдсову медаљу 1966. године. Већ том приликом, одбијајући да оде да прими награду у Москви у знак протеста против политичке репресије Совјетског савеза над писцима Андрејем Сињавским и Јулијем Данијелом, показује прве трагове своје будуће борбе.
Битно је нагласити да је у то време и много других математичара било друштвено ангажовано. Тако је Стивен Смејл, амерички математичар коме је такође том приликом додељена Филдсова медаља, тада одржао говор којим је критиковао америчку улогу у Вијетнамском рату. Осим тога био је укључен и у групу Fair Play for Cuba Comittee која је давала подршку Куби услед америчке агресије на исту. Слично је и већ споменути француски математичар Лоран Шварц био прилично укључен у покрет подршке Вијетнаму. Био је чак и члан Раселовог трибунала, незваничног суда за Вијетнамски рат, који је покренуо чувени логичар и филозоф Бертранд Расел и након темељне анализе утврдио да је у питању био геноцид америчке државне управе над Вијетнамцима. Он свој ангажман и дух читавог покрета детаљно описује у својој аутобиографији A Mathematician Grappling with His Century у којој се може видети да је и доста других француских математичара и других научника тог времена било укључено у исти.
Као што Шварц описује, упркос честом бомбардовању, многи од њих су и путовали у вијетнамска села1 да би држали предавања локалним научницима и студентима. Тако је и Гротендик у новембру 1967. године провео 3 недеље у Вијетнаму. Своје искуство и фасцинираност тамошњом надом људи у бољу будућност у тако ужасавајућим околностима детаљно описује у свом есеју Mathematical Life in Democratic Republic of Vietnam. Антимилитаристички став учвршћује 1970. године одлуком да се повуче са престижног института IHES на ком је дуго радио, услед тога што је делимично финансиран од стране војске. Почиње да држи бројна предавања на тему штетности војске по читаво човечанство и обавези научника да радикално одбијају сваку сарадњу са њом. Своје ставове темељно излаже у есеју The Responsibility of the Scientist Today заснованом на споменутим предавањима. У њему указује на већ споменуту чињеницу да научници својим истраживањима у руке моћника стављају смртоносна оружја која само олакшавају понављање фаталних сценарија из прошлости и још горих исхода. Критикује и општеприхваћену представу да је једна страна у Другом светском рату била добра указујући између осталог и на чињеницу да су концентрациони логори постојали и у земљама Савезника још пре почетка самог рата2. Иако он то не наводи, може се приметити да таква критика дели много шта са разним антиколонијалним мислиоцима попут Емеа Сезера који у свом есеју Расправа о колонијализму3 тврди да нацизам није био неправилност и нешто ново за Европу већ вековима искован пут који је само сада, уместо изван свог дворишта, примењен унутар њега. За крај Гротендик даје одговоре на класичне алибије колега и позива све на потпуну несарадњу са војском.
Поред тога, у том периоду Гротендик са још пар колега и пријатеља започиње друштвено ангажовани часопис Survivre et vivre4 који се пре свега бавио еколошким, али и антимилитаристичким и радничким питањима. Још тада почетком 70-тих година, истиче погубан утицај индустријског друштва на животну средину и опасност од климатских промена. Штавише могуће је уочити и разне повезаности са модерним покретима попут одраста (degrowth5), нпр. кроз чињеницу да је свеприсутна и критика конзумеристичког друштва и да се у једном од бројева може наћи следећа досетка: “Филозофија непрекидног раста јесте филозофија канцерогене ћелије.” Присутна је и већ више пута споменута критика науке која опуштено у руке моћника ставља смртоносна оружја. Сада је она знатно разрађенија и истиче се и економски притисак који усмерава научнике на то шта ће да проучавају. Такође, Гротендик указује и на токсичну атмосферу присутну у научној заједници услед тога што је заснована на такмичењу, хијерархији и непотизму. Оштру критику исте културе истиче и више година касније, 1988. године, у писму Шведској краљевској академији наука у ком објашњава зашто је одбио Крафордову награду, што је још један еквивалент Нобелове награде за области за које се она не додељује. У писму наводи да плодност научних идеја не могу да мере награде већ само време, те да би прихватањем награде само легитимисао такмичарску културу општеприсутну у научној заједници. Занимљиво је да и коментаришући чињеницу да признати научници добијају велике своте новца кроз награде, иако већ имају више него што им је потребно за пристојан живот, поставља питање: “But is it not clear that superabundance for some is only possible at the cost of the needs of others?” Иако није то експлицитно рекао, може се претпоставити да то питање није било усредсређено само на научну заједницу већ и на читаво друштво чији смо сви ми чланови.
Још једна тема часописа су били и слободарски начини образовања у којим би се подстицала креативност и самостално истраживање где би ментор само наводио и саветовао своје ученике како њему да приступе, без улоге ауторитета. Гротендик наводи да је такве идеје учврстио читајући педагошке радове чувеног руског писца Толстоја, као и других попут Александра Сатрленд Нила6 и Антона Макаренка7. Он их и примењује на Универзитету у Монпељеу, али нажалост не наилази на нарочиту заинтересованост студената који су, испоставило се, желели већином само да положе испите и иду даље. У сваком случају, срж Гротендикове педагогије се може видети и у једном од разговора са својим колегом у ком одбија да исправи грешке у једном од својих задњих математичких радова истичући да је битно да сви буду свесни да чак и велики математичари често греше.
Занимљиво је истаћи и Гротендиково суђење 1977. године у ком бива замало ухапшен само јер је код њега боравио инострани пријатељ и након што му је истакла виза. Његово обраћање пред судом је прилично поучно:
Monsieur le Presidént, Messierus les Juges, I plead guilty to the offense of which I stand accused, the offense of hospitality. The deeds for which I am being prosecuted are correctly described in the facts. Nevertheless I exhort you, for the sake of the honor of the French justice system, not to observe the text of a law which flagrantly contradicts the most elementary feelings of justice that each of us possesses, and to make use of the judicial authority which has been conferred upon you to acquit me. If you believe in your soul and in your conscience that you must impose a sentence – as a child, I lived through a hardship of a concentration camp for almost two years. Strengthened by this experience, I can today, as a mature person, face a prison sentence calmly, in the certainty that I am ready and willing to learn new lessons. If you feel it necessary to impose a sentence, then I request a clear and unequivocal sentence – a prison sentence without probation, indeed, the maximum sentence.
Може се приметити да ово суђење показује да закони нису сами по себи мерило праведности, те да тумачење истих може довести до тотално неморалних одлука. Делује да то запажање може бити од велике користи и за наше тренутне протесте с обзиром да се фокус ставља само на исправан рад институција. Често се поступа превише легалистички занемарујући чињеницу да нас удруживање и тиме добијена бројност, много боље бране од било којег закона.
Међутим, то свакако није једино чему нас може научити искуство Гротендика, а и других људи тог периода. Као што су они живели у периоду Вијетнамског рата, и ми живимо у периоду израелског геноцида над Палестинцима. И не само то, него држава у којој сви ми живимо продаје оружје Израелу8, свечано прима њиховог председника, и недавно и купује најмодерније оружје од Израела9. Очито је саучешће у поступку против сваке човечности које је додатно пропраћено константним наоружавањем у вредности од више милијарди евра10 и причом о увођењу обавезног војног рока. Док се све то правда преко наводне националне безбедности, општи трошкови живота се само повећавају, а примања остају слична, што нас наводи на размишљање. Шта уопште значи национална безбедности? Чија је то безбедност? Уколико држава не брине о просечним становницима ни у току мира, шта се може очекивати у току рата? Слична прича се провлачи и кроз питање Украјине где је званични наратив братсво са оба словенска народа и неувођење санкција Русији. Међутим, иза тога се крије продаја оружја од преко 800 милиона евра другим државама које га даље преусмеравају Украјини11. Одатле видимо да је званичан наратив само скуп лажи за скупљање политичких поена.
Слично, не само да живимо у друштву које је пред великим еколошким изазовима како на локалном, тако и на светском нивоу, већ је та криза испреплетана антимилитаристичким и другим питањима. То се јасно видело током пропагандне Рио Тинто трибине током Сајма електричних возила EV Days у Новом Саду 13. септембра прошле године. Један од говорника је у жељи да оправда овај пројекат тврдио да је литијум користан не само за електрична возила већ и за војну индустрију, те да представља добру економску прилику за Србију. Колико је ситуација апсурдна говори и чињеница да је он био прекинут од стране модератора увиђајући колику глупост је његов колега рекао. Јасно видимо да је разлога за побуну много као и да су они међусобно испреплетани, те иако је овај протест првенствено везан за ужасан инцидент пада надстрешнице који је довео до смртног исхода за 15 људи, не значи да треба да остане толико уско везан за њега.
1 За време рата, читав живот, па тако и универзитет је пребачен у села у шуми да би се боље одбранили од бомби. Живот у Северном Вијетнаму у том периоду је добро описан у споменутој аутобиографији Шварца и у Гротендиковом есеју о Вијетнаму, али се сигурно може наћи доста детаљнији приказ и на другим местима.
2 Franco refugees still haunted by the past: ‘We were cold, hungry and scared’ | Spain | The Guardian
3 Сезер истиче: “Они су толерисали нацизам док није био претња по њих, затворили очи пред њим и легитимисали га све док је био примењен само на неевропљане.”
4 Многи бројеви часописа, али на француском, се могу наћи на сајту grothendieckcircle.org. На истом сајту се могу наћи и многобројни други текстови Гротендика или о њему.
5 Одраст јесте модерна економска теорија која истиче да концепт БДП-а не само да фатално утиче на животну средину кроз подразумевани бесконачни раст, већ да и његов раст пре свега само повећава квалитет живота привилегованих најбогатијих елита. Неке од најпознатијих књига на ту тему су “Less is More” Џејсона Хикела и “Slow Down” Кохеија Саита. Прва је недавно и преведена на српски од стране издавачке куће Clio .
6 Alexander Sutherland Neill (1883-1973) је био оснивач Самерхил школе која је заснована на принципима потпуно различитим од класичног образовања. Ученици имају једнако право као и особље да учествују и искажу своје мишљење на директно демократским састанцима који се тичу рада саме школе. Такође, потпуно су слободни да бирају на која предавања желе да иду, без икаквих последица у случају изостанака.
7 Антон Макаренко (1888-1939) је био совјетски педагог који је сматрао да се едукацији треба приступити колективистички, те да антисоцијална понашања пре свега јесу плод нездравог друштва, а не индивидуалних мана.
8 Srbija Izraelu prodala naoružanje vredno 23 miliona evra | BIRN
9 Haaretz: Srbija će kupiti oružje od Izraela za 335 miliona dolara
10 Kolika je cena francuskih Rafala za Srbiju
11 Kako je Srbija izvezla u Ukrajinu municiju u vrednosti od 800 miliona evra - Vreme