Koren ideologije Decentrale
Motivacija
Decentrala ima razne ideološke i praktične principe koji su izglasani da budu deo statuta Decentrale. Na pretprošlom sastanku smo diskutovali o dopunama statutu da ne sarađujemo sa državnim organima i političkim partijama. Međutim pokrenula se diskusija o tome da li je bolje da umesto pokušaja nabrajanja svih institucija sa kojima saradnja nije u duhu Decentrale, možda je mudrije pokušati definisati početni ideološki princip od koga ostali potiču.
Na poslednjem sastanku smo upravo to imali kao tačku, ali nismo uspeli na licu mesta da osmislimo odgovarajuću definiciju.
Pokušao bih sada da započnem ovaj proces potrage za korenom ideologije Decentrale ovom tekstu.
Nekoliko principa već imamo nabrojano u statutu kao deo ciljeva ili pravila, ali smatram da je bolje imati jedan jasno definisan koncept iz koga ostali proizlaze, kako bi se izbelgi krajnji slučajevi kada se može interpretirati jedan cilj kao kontradiktoran drugom. Time po nekoj ideji iz matematike, predstavljam neki koncept sličan aksiomi, po kome možemo konstruisati precizniji model funkcionisanja Decentrale.
Ravnopravnost
Jednaka moć u odlučivanja je ključni princip Decentrale od samog početka. Na prvom sastanku smo odlučili upravo to, kako donosimo buduće odluke i složili smo se da princip direktne demokratije najviše odgovora ideji Decentrale.
Ovaj princip ravnopravnosti ide dalje od samo direktnog načina odlučivanja, već i na različite druge stvari koje indirektno utiču na jednakost moći odlučivanja, kao P2P protokoli u tehnologiji. Takođe mi je namera da demonstriram preciznije šta decentralizacija podrazumeva, kao što je otvorenost i ujedninjenost oko ravnopravnog protokola, umesto skup više manjih centralizovanih protokola.
Smatram da ovaj princip jednakosti u moći odlučivanja dolazi i donekle intuitivno, uprkos potpuno suprotnoj praksi sistema u kojem živimo i propagandi koja postaje učestalo verovanje. Kritikovanje ljudi sa većom moći unutar sistema i saosećanje sa ugroženijim upravo dolazi iz ove intucije izjedačavanja moći unutar odnosa u društvu.
Ovaj princip jednakosti je prisutan u spontanim odlukama u zajednicama, gde određena grupa uglavnom odlučuje ono što odgovara većini ljudi koji od te odluke najviše zavise. Prirodna je i implementacije solidarnosti prema manjini koja preferira opciju kojoj većini ne smeta značajno, to jest, primećuje se i borba protiv tiranije većine (primer česte solidarnosti prema onima što nejedu meso kada se odlučuje gde će se jesti, kao i primer ekoloških i ostalih pokreta koje više utiču na buduće generacije od trenutne).
U sledećim poglavljima ću pokušati da objasnim svaki od već ustaljenih principa Decentrale kroz ovaj koncept ravnopravnosti u moći. Kao i česte kritke i pogrešnog razumevanja ovih principa.
U buduće, radi sažetosti, suprotan koncept nejednakosti u moći donošenja odluka ću nazivati hirarhijom, a princip ravnopravnosti kao protivan hirarhiji (anti-hirahijski).
Ciničnost
Jako česta kritika većine ideologija su mišljenja da određeni koncepti se ne mogu implementirati u praksi ili da jednostavno nisu prirodni.
Osim što kontinualni rast same Decentrale upravo i jeste veoma efektivan kao argument protiv ovoga, što je donekle i bila moja lična motivacija za angažovanje u Decenetrali, takođe smatram da ove kritike nisu verodostojne.
Prvi argument da ovo nije moguće smatram nedovoljnim, jer čak iako nešto nije moguće u potpunosti dostići smatram da je sastavni deo života pojedinca kao i društva da se konstantno bori da teži ka boljem.
Iako nikada nije moguće očistiti kuću savršeno, niti imati savršeno zdravlje ili izgled, besmisleno bi bilo smatrati da se ovim stvarima ne treba težiti isključivo iz tog razloga.
Unutar društva ili organizacije verovatno nije moguće imati praktičnu potpunu jednakost u moći odlučivanja, ali smatram da je na nama da se kroz edukaciju, podršku i brižnost prema drugima trudimo da upravo onima sa manjom moći pomognemo da dobiju što sličniju moć moguću.
Odricanjem sopstvene moći i još bitnije, suzbijanje moći onih najuticajnijih se takođe borimo za ove principe. Ovo je verovatno upravo i razlog za prirodnu evoluciju osećaja ljubomore. Naravno fokusiranje samo na ovu negativnu i lakšu praksu nije dobro kao i istovremeno pozitivno uticati na pomaganje i podsticanje manje uticajnijih u društvu.
Smatram takođe da je ovaj princip jako prirodan, pre svega za ljudsku vrstu, ali i za ostale. Česte greške u pogrešnom razumevanju prirodne selekcije i odnosa u životinjskom svetu imaju posledice da dosta ljudi nije steklo ovakav utisak.
U plemenima i zajednicama koje ne praktikuju današnju tehnologiju kao i kontakti sa tehnološkim razvijenijim društvima kroz istoriju (kontakt evropljanja i indijanaca) zapažamo da su ti stariji oblici zajednice imali znatno manje hirarhije.
Međutim lakše je primetiti i u našem svakodnevnom životu osecanja ljudi koji upravo nemaju drugu korist osim ove, kao što su saosecanje prema povređenima i ljubomora koji su evoluriali iz razloga da su bili dobri za preživljavanje te zajednice.
Iako je ljubomora gledana kao negativno osećanje, i naravno u loše primenjenim situacijama kada nisu usmereni na moćnije nego na slabije to i jesu, ovo osećanje mora da ima neku svrhu zašto je tako zastupljeno u našim genima. Međutim zbog loše definicije ovog termina, da je to zavist prema bilo čijoj sreći, kao i opasnost po uticajnije u društvu koji imaju bolju platformu da utiču na tuđe mišljenje, ova reč se kvari i gleda isključivo u negativnom smislu.
Slobodan softver
Jedan od najočiglenijih stavova Decentrale je strogo zastupanje i promocija slobodnog softvera. Softver čiji izvorni kod, to jest, način funkcionisanja, je transparentan i proverljiv.
Ovaj princip se može gledati kroz ogledalo jednakosti moći u odlučivanju, jer zatvoren kod ne daje korisnicima dovoljno informacija da odluče da li da koriste softver ili ne. Takođe daje i veću moć autorima, osim nejednakosti u količini informacija, da u budućnosti mogu samo oni da menjaju i održavaju taj softver.
Osim transparentnosti, licence slobodnog sofvera koje su restriktivnije, kao što su GPL licence, garantuju svim budućim korisnicima derivata tog koda, da takođe uživaju u svim slobodama koje su prvobitni korisnici imali. Ovo predstavlja jedno od bitnih i čestih grešaka u poglednu na princip slobodnog softvera, koje odgovaraju isključivo onima što u budućnosti žele da zatvore kod koji nastaje doradama nad tim otvorenim softverom. Osim istorijskih podudaranja zalaganja ovih principa od kompanija koje su pre toga kritikovale samo postojanje otvorenog i društveno proizvedenog softvera, ovo takođe se podudara sa raznim drugim praksama moćnijih u društvu koji co-optuju (preuzimaju i blago menjaju i usmeravaju) koncept u sopstvene interese koji su u sukobu sa prethodnim. Ovo loše definisanje koncepta koje ugrožavaju status moćnijih u društvu je čest patern u diskusijama ideologija.
Možemo napraviti argument da autor uvek ima veću moć od korisnika u odlučivanju o budućim odlukama vezano za razvijanje tog programa, jer ima veće znanje i iskustvo o pisanju programa od korisnika. Međutim, dodane zakonske i praktične restrikcije samo povećavaju ovu nejednakost i oduzimaju ikakvu mogućnost da se ravnopravnost postavi.
Smatram da iz razloga navedenim u poglavlju o ciničnosti, da je na nama da se borimo protiv ovoga i da ne treba dodajemo zakonske i praktične restrikcije u ovome.
Otvorenost novim clanovima
Podrzumevani princip i praksa u Decentrali, da su sva predavanja obavezno besplatna i otvorena svima takođe spada pod borbu protiv hirarhije.
Naplaćivanje ulaza bi doprinelo nejedankosti mogućnosti prisustvoanja, upućenosti i odlučivanja, zbog finansijske nejednakosti trenutnog ekonomskog sistema.
Stvaranje privilegovane grupe, po bilo kom osnovu, koja može da učestvuje u događajima Decentrale na većem nivou bi stvarala hirarhijski odnos između te dve kalse društva. Ova otvorenost nema izuzetak da privileguje članove koji duže vreme učestvuju u događajima, samo zato što je neko imao sreće da čuje pre za Decentralu ili da bude u poziciji da česće ili lakše posećuje prethodne događaje.
Naravno kao i u svim principima imamo kritiku da ne možemo to postići u savršenosti, jer će neko jednostavno imati više vremena da dolazi na događaje, ali kao i u ostalim, na nama je da se borimo ka tome i da prvenstveno to veštački ne podstičemo našim odlukama.
Kao i u principu slobodnog softvera i ljubomore i ovde imamo problema koje stvaraju nesuglasice zbog loše definicije termina. I ovde se otvorenost kao koncept proširiuje kao i prethodna dva koncepta, da obuhvata i one moćnije u društvu. Iako to možda nije uvek problem, u slučaju kada neko svojim ponašanjem ugrožava druge članove i principe, bilo bi kontraproduktivno da se njima ne zabrani pristup radi nekog šireg pojma otvorenosti.
U prostoru u kome su stariji članovi Decentrale bili pre osnovanja ove organizacije, upravo je to bio povod izlaska iz starog prostora i započinjanje novog, kao i sami razlog stvaranja bolje defnisanog statuta i načina odlučivanja u budućnosti da može da se efektivno reaguje na taj problem. Neki članovi su smatrali da nemožemo izbaciti nekoga samo zato što dosađuje pojedincima ženskog pola uprkos njihovim žalbama, kao i laganje oko toga.
Ovakvo otvoranje prostora i onima koji efektivno svesno ugrožavaju ostale članove, upravo dozvoljava da taj prostor bude zatvoren, isto kao što bi bilo neizaciti nekoga ko brani drugima ulaz. To je isti koncept kao i razlika između permisivnijih licenci otvorenog koda koji jedinu dodatnu slobodu koju nudi je da odume drugima slobodu.
Ne smemo banalizovati ovako koncepte i širiti ih do njihove kontradiktornosti.
Širenje znanja
Znanje je moć, jer ti daje mogućnost i doprinosi kvalitetu odlučivanja. Ako neko ne zna uopšte da je nešto opcija ili da se uopšte o nečemu glasa ili odlučuje, to im daje manju moć u donošenju odluka i stvara hirarhiju.
Glavna delatnost Decentrale je upravo širenje znanja kroz radionice i predavanja. Ovim principom omogućavamo neupućenima da prepoznaju i zatim i reše problem privatnosti, bezebednosti ili bilo čega drugog.
Radi odžavanja strukture ovih poglavlja, napomenimo i dve argumenta protiv ciničnosti i loše definisanosti, iako možda nije značajno prisutna u ovom slučaju.
Ciničnost bi ovde bila da tvrdimo da ne možemo ljude naučiti o svemu ili da jednostavno neki ljudi nemaju kapaciteta i potrebe da se trudimo da im nešto objasnimo. To naravno ne znači da ne treba da pokušamo i težimo ka tome.
Loša definisanost ovog termina (co-optovanje širenjem koncepta) bi bilo da obučavamo moćnije u društvu, kao što bi bilo da učimo policiju kako da se bolje zaštiti ili kako pronađe hakere. Ili političare kako da budu efikasniji u svojoj propagandi.
To je upravo i motivacija definisanja ovog korena svih principa, da sa njima ne sarađujemo, to jest, ne bi njima nikada držali predavanja.
Decentralizovana tehnologija
Centralizovani vid komunikacije, preko telefonije, komercijalnih društvenih mreža, televizije i ostali, stvara hirarhiju unutar društva. Onaj ko je vlasnik (ko ima moć odlučivanja) nad tom tehnologijom je onaj koji je na vrhu te hirarhije, a korisnici su na dnu.
Ako Facebook odluči da vam izbriše nalog, jer ste rekli nešto što njima politički ne odgovara, ili Google vam ubaci još reklama, vi nemate moć da na tu odluku značajno utičete ili vam je neproprcijalno teže.
Ovaj problem potsaje još veći prilikom monopola, ali je takođe pristuan i kada imate više manjih kompanija. Ovde takođe postaje primetniji još jedan problem pogrešne definicije, gde neko shvata decentralizaciju kao raznovrsnost protokola umesto ravnopravnost u moći donošenja odluka.
Kada bi rešavali ovaj problem tako što svako ima svoj facebook/google koji je izolovan od ostalih, svaki pojedinac bi morao praviti naloge na servisu gde je onaj sa kim hoće da komunicira. To je problem koji vidimo u komercijalizaciji isto, gde danas svaka kompanija ima svoju aplikaciju i to nam predstavlja samo još više problema.
Rešenje je u otvorenom protokolu koji je ravnopravan prema svim učesnicima, gde svako može imati jednaku moć kao i ostali nema načina da jedna grupa nametne neku odluku drugoj.
Ovo je razlog zašto je potrebno da gledamo na probleme kolektivno, jer većina stvari u našim životima zavise od ostalih ljudi u društvu i samim tim i nema smisla da ih gledamo individualno. To nije uvek slučaj, i ako neka odluka se ne tiče značajno drugih ljudi, kao što su religija ili ljubavni partner, onda nema razloga da o tome se kolektivno odlučuje (ovo je razlog zašto i kolektivizam se nekada kvari kao loše definisan koncept).
Ciničnost bi bila da kažemo da jednostavno programeri imaju veći uticaj ili neko ko poznaje više ljudi, ali naravno trebalo bi idalje da radimo na tome i sigurno ne da dodatno otežavamo nepotrebnom federalizacijom umesto p2p tehnologijom ili potpunom centralizacijom.
Loša definisanost je upravo u tome da se koncept gleda šire od decentralivanosti unutar jedne tehnolgije i umesto toga gleda kao težnja za što više nekompitabilnih tehnologija. Ova loše definisanost isto se može primeniti na bilo koji sistem, na primer funkcionisanja Decentrale, gde ne bi trebalo da svako radi šta hoće i misli da je ispravno, nego da ravnopravno ujedinjeno donosimo odluke. Ovde je problem što ljudi poistovete nekad centralizaciju moći i ujedinjenost.
Neke stvari ima smisla da budu strukturisane sa jednom pocetnom tačkom koja se kasnije grana, kao file sistemi ili bilo koji podatci koji trebaju da se pretražuju. Međutim, to ne znači da mora jedan pojedinac da sadrži jednu celu granu i samim tim i neko da sadrži tu početnu tačku, nego da ravnopravno svi čuvaju te podatke, samo da tokom pretraživanja jedan podatak koji više ljudi ima pokazuje na drugi koji takođe više ljudi čuva (DHT je princip efikasnog decentralizovanog čuvanja podataka, koji stvara loklanu hirarhiju za pretraživanje).
Privatnost
Razlog zašto se zalažemo za privatnost je zato što unutar ovog društvenog sistema postoje moćniji ljudi od nas, koji imaju mogućnosti da nam naude. Skrivanje naše komunikacije, lokacije, identiteta, nas čuva od njihove mogućnosti da nam efikasno naude time što nas targetiraju na osnovu toga šta smo rekli ili koliko radimo protiv njihovih interesa.
Privanost nam omogućava fizičku bezbednost od onih što su moćniji od nas, manjak privatnosti im omogućava nadzor i eksplotaciju naših slabosti.
Moćnije u društvu ne štiti privatnost, nego njihova moć. Kada saznamo šta neka moćna država uradi (recimo wikileaks kad je objavio o zločinima američke vojske) njihova moć ih štiti od odgovornosti od njihovih postupaka. Međutim, kad za nekoga nemoćnijeg se sazna da je nešto uradio (recimo objavio te zločine kao uzbunjivač), oni trpe sve posledice, pravedne i nepravedne, jer nemaju moć da se odbrane.
Ciničnost je da kažemo da niko ne može imati privatnost u ovom sistemu i da ne treba da se trudimo, ali naša praksa jeste da pokazujemo ljudima kako je poboljšaju, čak i kada nije savršeno.
Loša definicija je kada bi se zalagali da i moćniji u društvu trebaju da imaju privatnost svojih postupaka od ostatka društva. Da uzbunjivači greše, jer narušavaju privatnost kompanija ili državnih funkcionera ili bogataša. To nije deo naše podkulutre sa razlogom i oni koji se bave digitalnom privatnošću retko zastupaju stavove protiv uzbunjivača i istraživačkih novinara.
To nije licemerje nego loša definisanost njihove ideologije i ne razumevanje razloga zašto se zalažu za privatnost.
Razlog je, jer moćniji u društvu svi osećamo da trebaju da imaju veću odgvoronost, jer imaju i veći uticaj, a da nemoćniji trebaju da imaju manju i da im je potrebna zaštita od osvete u vidu privatnosti.
Bezbednost
Zalažemo se za digitalnu bezbednost korisnika, za edukaciju ljudi da se odbrane od hakera ili stranih i domaćih državnih službi. Ovo radimo, jer ne želimo da vidimo prosečnog čoveka ili nekog nemoćnijeg kako mu neko uzima malo novca što ima ili dodatno otežava život.
Ciničnost bi bila da kažemo da je sve prepuno propusta u softveru i da nema svrhe da se štitimo, jer kad tad neko će nas hakovati ili da ne možemo stvarno da se zaštitimo ako nas neke od ovih službi targetirano napadnu.
Naravno to ne znači da treba da im olakšamo posao ili im to učinimo neisplativim ili ne praktičnim za veliki broj ljudi.
Trudimo se da poboljšamo, koliko možemo, to je sve što radimo.
Kvarenje ovog koncepta je česta pojava u današnjoj cybersecurity sceni. Sada su hakeri retki, ali pentesteri su česta pojava. Lokalne cybersecurity konferencije i forumi upravo imaju ovaj problem.
Fokus današnje security zajednice na obezbeđivanje banaka, državnih institucija i bogatih pojedinaca umesto na zaštitu običnih pojedinaca od istih je upravo problem co-optovanja ovog pokreta.
Zalagati se za bezebednost radi bezbednosti je kao bi se vojnici sa obe strane nekog rata ujedinili da pričaju o ratovanju, jer su oboje u toj delatnosti.
Širenje ovog koncepta da obuhvata i one koji ugrožavaju bezebednost drugih, je kvarenje koncepta koje kao i ostali su prvo započeli kao odbrana slabijih od moćnijih. Sada države idalje zabrane šifrovanje komunikacije za narod nad kojim vladaju, ali naravno za svoje institucije koriste što bolju mogu.
Tako da smatram da ne trebamo da pomažemo državinim organima, političarima, korporacijama da se bolje zaštite, nego prosečnim ljudima.
Ne prihvatanje donacije od pravnih lica
Decentrala je rano donela odluku da ne prihvata donacije od pravnih lica. Razlog za ovo je upravo zato što pravna lica imaju veču moć ulgavnom od fizičkih lica, od pojedinaca. Naravno isti problem bi imali i da je neki bogati pojedinac u pitanju, zamislimo da vlasnik neke kompanije donira novac koji je zaradio od svoje firme, isti bi efekat bio, iako ovo pravilo bi tehnički bilo neprekršeno sam duh i razlog zbog čega je donet očigledno bi.
Ovo smatram da treba bolje da definišemo, da Decentrala teži ka doncijama koje izjednačavaju moć uticaja na nju kroz donacije.Možda nije odmah potpuno očigledno kako donacije utiču na moć odlučivanja, ali je očigledno da mogu napraviti sukob interesa kada bi najveći deo donacija dolazio od Google-a, Facebook-a ili Microsoft-a.
Iako je upitno koji procenat pojedinaca bi mogao nepristrasno da glasa o donošenju odluka nevezano od sukoba interesa, za organizaviju je ovo još problematičnije, jer stvara zajedničku tačku oko čega mogu svi da se slože da je u interesu zajednice, dok ostale alternativne odluke nisu tako očigledno benefitne za organizaciju.
Ciničnost bi bila da tvrdimo da nemožemo da znamo ko je bogat, ko nije, ali naravno to ne znači da ne bi primetili ko dosta donira ili ko ima firmu ili bogatu porodicu. Samo zato što nije savršeno, ne znači da ne možemo da se trudimo.
Kada je radio krov dobio donaciju od pravnog lica za radio koji smo namestili na našim serverima, nismo znali da se to desilo, ali smo imali sumnje i vremenom smo saznali. Bitno je da se trudimo i da svesno ne ugrožavamo nepotrebno ovaj princip.
Loša definisanost u ovom specifičnom je ako ne primenimo ovaj princip na sve moguće oblike pravnih lica (iako mislim da po zakoni svi moraju da budu hirarhijski zbog predstavnika/direktora), kao i nedostatak definisanja bogatih ili moćnijih pojedinaca. Kao i definisanost donacije da isključivo znači novac, može biti i neki državni prostor ili neki zakonski benefit.
Međutim suštinski problem ove nedefinisanosti je što neko može dobiti donaciju za drugu organizaciju zbog odluka donesenih u Decentrali. To je upravo problem sa radio krovom, gde su tvrdili da princip Decentrale nije preksršen, jer Decentrala nije ta koja je dobila donaciju, nego Radio Krov.
Ovaj princip kada prmenimo antihirarhijske principe kao koren naših odluka je bolje definisan u tom slučaju, jer postavljanje servisa na naš server za koji se dobija donacija od pravnih lica doprinosi hirarhijiskom uticaju tog pravnog lica na društvo, bili unutar ili van Decentrale, bilo novčano ili ne, od bogatog fizičkog lica ili pravnog.
Decentrala u praksi ne pomaže moćnijima da kroz donacije i potkupljivanje utiče na manje moćne u društvu ili da ostvaruje svoje interese, tačna definicija ovog pravila treba da tvrdi upravo to.
Transparentnost
Decentrala je transparenta u svim svojim odlukama i postupcima i gajimo kulturu transparetnosti i otvorenosti u deljenju našeg mišljenja, briga, osecanja.
Ova transparentnost omogućava manje upućenjima ili manje obazrivim da saznaju šta se dešava i time oduzima prednost u obaveštenosti o funkcionisanju organizacije.
Jedna od lokalnih organizacija koja pomaže ljudima u finansijskim teškim siutacijama pomogne raznim ljudima dodatno koji joj traže, dok neki ne znaju da je to uopšte opcija. Ova ne transparetnost stvara hirarhiju i onima unutar organizacije daje prednost da i sami traže određene ograničene resurse od organizacije, za koji ostali van organizacije nisu svesni da to uopšte postoji.
Ciničtnost bi bila da kažemo da ne možemo stvarno sve obavestiti ljude o svakom postupku i zamisli koje imamo. Ali trebamo da se trudimo da budemo što transparentiji, jer pre svega, skoro svi problemi u međuljudskim odnosima dolaze iz manjka komunikacije ili neiskrenosti. Konflikti se mogu uglavnom izbeći ako su ljudi otvoreni oko svojih planova i dele svoje mišljenje i informacije sa drugima.
Loša definisanost bi bila da iznosima mišljenja koja oslabljuju poziciju slabijih ili ojačavaju moćnijih. Recimo napotrebna javna kritika manje moćnih unutar ili van organizacije i nepotrebno hvalisanje uticajnijih.
Dosta pokušaja života u komunama (to jest bliže inegrisanim zajednicama) je upravo propalo zbog nepotrebne kritike i stvaranje svađa oko sitnica. Ne treba preterivati i kritikovati ljude za sitnice i pogoršavati odnos bez značajnog razloga. Ako je problem stvarno neki koji ne treba ignorisati i ima razloga da ga drugi znaju (može izbeci konflikte sa drugima ili osoba može rešiti) onda ga treba izneti onome kome je značajna, ali problem koji se ne rešava (ne sviđa nam se kako neko izgleda ili je slučajno neko pogrešio nešto) nema potrebe pominjati i stvarati konflikte nepotrebno.
Protiv komercijalizacije
Decentrala ne prodaje ništa i ne plaća nikome naknadu za ikakav rad. Razlog za ovo je ne bi stvarao lične i zajedničke interese koji mogu biti u sukobu sa delatnosti Decentrale.
Komercijalizacija bi uticala da organizacija ima interes da uloži više vremena za stvari koje su joj profitablne i da ima manje vremena za organizovanje događaja koji to nisu. Takođe bi privuklo ljude koje žele da zarade u Decentralu, pa čak i da sadašnji članovi odole sukobu interesa, vremenom bi organizicija postala sve više komercijalna.
Ovaj princip protiv komercijalizacije je jer stvara hirarhiju unutar organizacije, jer daje veći uticaj onima koji mogu da proizvedu nešto profitabilnije, kao i van organizacije, jer onaj ko ima više novca može da kupi više stvari od Decentrale i time dobije veći benefit od nje.
Takođe isti problem nastaje kao i od donacije od pravnih lica, onaj ko ima veću kupovnu moć, ima veći uticaj na odluke organizacije, jer je organizaciji u interesu da zadrži te mušterije.
Ciničnost je da kažemo da ne možemo zaustaviti nekoga da zaradi time što prodaje nešto sa logom Decentrale ili kupuje nešto od nekoga iz Decentrale, bilo to neka stvar ili rad (zapošljava). To ne znači da ne možemo obratiti pažnju, brisati takve postove ako smo u mogućnosti, izbaciti ljude koji to rade, itd.
Loša definisanost je ovde jako teška, jer u ovom ekonomskom sistemu hirarhija je obavezna i po dizajnu sistema se veštački povećava (kamatne stope daju više novca onima što imaju, naplaćuje od onoga ko nema).
Ovde je problem loše definisanosti ustvari suzavanje koncepta, nego širenje njega da aplicira i na manje moćnije u društvu, jer bi problem bio i da neko ko nema mnogo zarađuje od Decentrale, jer predstavlja sukob interesa.
često se koncept suzi da tvrdi da nisu sve kompanije loše i da nije svaka zarada loša. To je tačno kada neko ko nema zarađuje van organizacije koja se bavi društveno korisnim delatnostima, ali zbog sukoba interesa to u ovom slučaju nije tačno.
Protiv međusobnog nadmetanja
Decentrala ne podržava nadmetanje među ljudima da se pokaže ko je bolji. Ne praktikujemo hvalisanje. ponižavanje i sukobe.
Svaki sukob benefituje moćnijem, a šteti onom ko ima manju moć, jer su veće šanse da će taj moćniji izaći iz sukoba kao pobednik. Hvalisanje i ponižavanje (aktivno ili pasivno) takođe povećavaju nejednakost unutar i van organizacije, zato treba da se suždržavamo od tih stvari i trudimo da jednostavno budemo što bolji možemo, ne vezano od ostalih i da uvek budemo skromni i jednako da vrednujemo ljude nevezano od njihove sposobnosti nego prema njihovoj nesebičnosti, to jest dobroti.
Cinično bi ovde rekli da ljudi uvek vrednuju druge po njihovoj sposobnosti i da se uvek nadmeću, ako ne otvoreno onda unutar sebe. To ne znači da ne treba da se trudimo da se od takvih stvari suzdržavamo i da ne treba da podstičemo i podsećamo druge na isto.
Loša definicija ovde može nastati od dve stvari, jedna od nadmetanja, a druga od hvalisanja i ponižavanja.
Manjak nadmetanja ne znači da ljudi nužno moraju da se ne trude da budu što bolji, možemo se truditi da budemo bolji i da u isto vreme želimo i drugi da budu bolji i da im u tome pomažemo.
Ova loša definicija je uglavnom izgovor za današnji ekonomski sistem gde tvrde da je konkurencija dobra jer podstiče veći kvalitet. Čak i kada bi ova tvrdnja bila tačna (u praksi više utiče na sabotiranje konkurencije, i korićenje većeg kapitala za bolji marketing, otkupljivanje konkurencije i dobijanje povoljnjijih dogovora, umesto nadmetanje ko pravi bolji proizvod), to ne bi značilo da je ovo jedini način da se ljudi motivišu da se više trude.
Iako ne trebamo hvaliti nepotrebno one moćnije i spuštati slabije, ne znači da ne treba da kritkujemo moćnije i podstičemo manje uticajne. Trebamo se truditi ka ujednačavanju odnosa i moći unuar i van organizacije, tako da kritikovanje Microsofta i podrška za osuđene uzbunjivače je korisno i nešto što praktikujemo u Decentrali.
Radna verzija ovog posta nalazi se na linku